– Ljudi su nekada ovde dolazili jer je sve bilo opušteno, bez gužve, bez stresa. Sad, potpuno druga priča! Došla je ta IT ekipa, puni su para i zbog njih je sve poskupelo. Ja sam svoju kuću još odavno kupio a sada ću da je prodam za trostruko više para i selim se. San Francisko, toliko od mene – ukratko mi je predočio stanje stvari vozač koji je došao da me pokupi na aerodromu.
Bio je to moj prvi, i nadam se ne poslednji odlazak u San Francisko. Imala sam sreće da sam, još dok sam studirala, obišla deo Amerike. U stilu Pamele Anderson, ruku na srce sa manjim dekolteom na kupaćem kostimu, radila sam kao spasilac na bazenu. Bilo je to zaista divno leto koje mi je obezbedilo dovoljno novca da obiđem uglavnom Istočnu obalu, ali mi je nekako Zapadna ostala neostvarena želja. Sve dok me divni drugari iz Computerlanda nisu poslali u magični San Francisko i to na još magičniji zadatak – da upoznam tvorce igre Skylenders.
Otuda me priča vozača dok smo polako ulazili u grad nije preterano zabrinula. Više me mučilo to što me je dočekala gusta magla. Neće valjda ovako stalno da bude, pitala sam se, a odgovor je stigao već sutradan.
Naime, prvo što sam morate da znate o San Francisku je to da ćete se svakog jutra probuditi uz maglu i sivo nebo. Oko 9 ona se polako raziđe, a onda uveče, oko 8 ponovo padne na grad. Preko dana je uvek toplo i sunčano, temperatura nikad ne pada ispod 18-17 stepeni, pa neka vas ne brine da će vam sumorno jutro pokvariti dan. To je posledica toga što je San Francisko smešten u zalivu gde je na jednoj strani predivni Oukland most, a na drugoj, gde grad izlazi na Pacifik, impozantni Golden Gejt.
Veliki je i impresivan kao što zamišljate, ali kada dođete do njega, srce počne užurbano da lupa i ne možete da sakrijete uzbuđenje jer gledate jednu od najpoznatijih građevina na celome svetu. Bar ja nisam mogla. Naravno, usledilo je besumučno slikanje mosta iz svakog ugla i pravljenje selfija, sa osmehom, bez osmeha, šiške na čelu, šiške sklonjene…
Sam grad je podjednako divan. Ni veliki, ni mali, potpuno taman! I zaista odiše nekim odličnim vajbom, oseća se miris mora i leta i jednostavno vas tera da se osmehujete i osećate dobro. Okean može da se vidi gotovo odasvuda, bilo da ste u nekoj od visokih zgrada (ima ih vrlo malo s obzirom da ste u Americi i sve se nalaze u centru grada) ili ste se popeli na vrh neke izuzetno strme ulice.
E, njih ima svuda! Najstrmija je Filbert Street. Ima nagib od čak 31,5 % ili u prevodu dušu ćete ispustiti ako pokušate da je savladate pešaka! Oni koji su malo slabiji sa parkiranjem neka ne pomišljaju da iznajme kola. Međutim, kada se popnete na vrh bilo koje „brdovite“ ulice, čeka vas zaista vredna nagrada jer je pogled fantastičan.
Najzanimljivija je svakako Lombard ili crooked street – izlomljena ulica, koja je čak i na mapi ucrtana kao vijugava linija. Duga je samo oko 180 metara, a napravljena je tako da bi se prespojile druge dve veoma strme ulice. Celom dužinom ide u cik-cak pa se bez prestanka njome spuštaju turisti u kolima ne bi li napravili savršeni snimak. S dna ulice se vidi njen vrh i svaka krivina kao i gomila cveća i zelenila koji joj samo dodaju šmek a sve se odlično slaže uz nizove kuća i zgrada u viktorijanskom stilu koje su svuda po gradu.
Sve su od drveta, nisu previsoke, u svetlim su bojama. Mnoge od njih izgledaju kao da su nakrivo sagrađene zbog nizbrdica, ali zapravo sve odiše jednom divnom harmonijom na kalifornijskom suncu.
Imala sam sreće pa sam bila smeštena u samom centru grada, na 15 spratu hotela sa pet zvezdica. Novinarski život ponekad ipak nije tako težak 🙂 To je bila odlična tačka da svakog dana krećem u obilazak grada, a kako drugačije nego tramvajem? Da, sve je baš kao na filmovima. Tramvaji nemaju klasična vrata i možete da „visite“ sa ivice i to samo zato što ne idu previše brzo. Međutim, zaboravite na “filmska” iskakanja iz njih jer biste se teško dočekali na nogama. Bitna informacija je i to da kada krenete u razgledanje dela grada bliže Ouklandskom mostu, ostanete na prometnijim ulicama jer ma koliko stanovnici San Franciska izgledaju prijateljski raposloženi, ima krajeva u koje je pametnije ne zalaziti.
Takođe, jedan od jačih utisaka je i to da dok se mimoilazite sa mladim poslovno obučenim ljudima, prolazite i pored neverovatno velikog broja beskućnika. Više nego u bilo kom drugom velikom gradu. Kažu da je to zbog blage klime ali i toga što im gradske vlasti daju novac da odu iz San Franciska. Naravno, uvek se vrate… Pa dobro, i ja bih se opet rado vratila! Istina, prilično je skupo. Teško da u baru možete da popijete pivo ispod 5 dolara, iznajmljivanje sobe preko Airbnb u najboljem slučaju će koštati 80 dolara dnevno, ali ako dobacite do San Franciska čeka vas grad koji će vas oboriti s nogu zato što svi izgledaju opušteno i srećno, zato što sunce stalno sija, lutanje pored beskrajnog niza šarenih kuća je neočekivano prijatno i osećate se kao da ste u nekom dobrom filmu. Ipak je to Kalifornija!
Da ne bude da sam se samo vozikala i uživala, glavni razlog putovanja bio je obilazak Activision Studija gde nastaje igra Sky lenders koju za njih radi Toys for Bob. Izgleda mnogo zabavnije nego što sam očekivala. Ceo studio je napravljen u, kako oni kažu “tiki” fazonu, odnosno sa temom Havaja.
Umesto kancelarija tu su “kućice” od trske, a stolovi su odvojeni drvenim ogradama dok umesto plafona svuda stoje ogromni listovi palme. Da ljudi mogu da se opuste, osećaju prijatno i tako rade bolje. To je njihova logika. Potpuno ima smisla, naročito kad se sve pretvori u zelene novčanice – franšiza ove igre je samo u prve dve godine vredela milijardu dolara. Posle, igrice su za decu…
digitala.rs 